Шта нас Украјина учи о отпорности

[Деветог марта 2022, током глобалног окупљања песама и молитава, Џејмс О'Деа је изнео дирљиве коментаре у наставку. И активиста и мистик, Џејмс је бивши председник Института ноетичких наука, директор канцеларије Амнести интернешенела у Вашингтону и извршни директор Сева фондације. Радио је са Блискоисточним саветом цркава у Бејруту током рата и масакра и живео је у Турској пет година током грађанских немира и државног удара. За више од Џејмса, погледајте дубоко дирљив интервју .]

ВИДЕО: [Увод Чарлс Гибс; молитва Бијан Кхазаи.]

ПРЕПИС:

Предавао је изградњу мира за преко хиљаду студената у 30 земаља. Такође је водио дијалоге о социјалном исцељивању на првој линији широм света.

Желео бих да поделим са вама наше размишљање о отпорности у светлу Украјине.

Када размишљамо о отпорности, мислимо на издржљивост, чврстину, снагу, способност да издржимо најжешћа тестирања, иу тој снази, да не буде савладана својом виктимизацијом и нашим ранама. Када су ране тако разорне, тешко је издићи се изнад њих. Ипак, у Украјини видимо ту снагу која се уздиже изнад терора, трауме и рањавања која се наносе већем броју људи. О, здраво светло у Украјини!

У контексту вредности, људских вредности, отпорност је такође нежност, саосећање, великодушност. Дубоко је емпатичан. У еластичности, сузама је дозвољено да теку. Сузе су дозвољене да ураде свој посао. Све нас питам: „Да ли смо дозволили да наше сузе испирају емоционално поље Украјине, и да у свим њеним причама видимо и препознамо срцепарајуће отварање суза као наше колективно људско здравље?“ То је део онога што нас може одржати отпорним – јер ако блокирамо сузе, ако останемо стегнути, поричемо моћ која нам је дата кроз њих.

Отпорност се односи на очување и слављење наших највиших вредности. А једна од тих вредности је остати рањив, али не и бити погажен – призвати храброст да те вредности живимо у најстрашнијим нападним условима.

Питам сваког од нас, да ли смо живели у својој храбрости? Какву храброст показујемо, да ли се поклапамо? Где ступамо, онако како светлост Украјине свакодневно крочи у такву храброст? Свакоме од нас једноставно одузима дах дјелима храбрости – дјеца која пролазе кроз опасне зоне да спасу родитеље и баке и дједове, баке и дједови који остају и изјављују: „Никада нећемо побјећи од овога“. Па да нас умију сузе и попијемо храброст у коју смо и позвани да живимо.

Отпорност захтева истину. Лажи су неодрживе. Лажи се на крају гуше у хаосу и уништењу, али истина иде даље – истина о томе ко смо. Лаж коју су Украјинци рекли: „Сами сте, Свет ће вас брзо преболети. Можемо узети вашу земљу, узети ваш понос, узети ваш дух и сломити га.” И толико лажи и лажних наратива.

Како смо се заузели за ту истину? Јер када се успијете, то је глобални еволутивни тренутак, када се од свих нас тражи да иступимо широм отворена срца да оспоримо лажни наратив о човечанству. И да кажемо у овом времену да су људи и даље спремни да дају своје животе за истину или слободу, за правду, да изазову лажни наратив моћи и угњетавања.

Отпорност такође захтева манифестовану љубав, љубав инкарнирану у свим својим облицима. У његовом позиву духу, многи од нас су видели ове слике – малог детета које само шета преко границе да исприча причу о томе шта се догодило његовој породици; млада девојка од 12 година, која пева ноћу у метроу до препуног метроа, који је склониште за бомбе, и том везом им подиже расположење. Тако је инспиративно, у овим тренуцима, осетити ту опипљиву љубав у свету. Објављујемо нешто што је изузетно у овом тренутку. Сто четрдесет и једна земља Уједињених нација рекла је Русији: „Не, то није у реду. То није прави пут.“

Дакле, да ли сте и ви искористили ту љубав?

Оставићу вам слику коју смо неки од нас видели уживо на вестима. Био је то тренутак када су Украјинци ухватили руског војника у двадесетим годинама и довели га на градски трг. Народ га је опколио. А онда је једна од жена у гомили гурнула напред и понудила му супу. А онда је друга жена иступила и понудила мобилни телефон и рекла: „Ево, зашто не позовеш кући?“ И војник је почео да плаче. Опет су те сузе. Војник је почео да плаче.

Сваког дана идем до те слике жене и војника – као света икона да се храним том енергијом, да призовем ту енергију у себи. Отпорност захтева да се разумемо саосећајно, да заиста видимо истину о томе ко смо – да руски војник види људскост у Украјинцима коју је био део гушења. Питам нас, где можемо поново да откријемо човечанство у деловима које бисмо могли да угушимо? Та милост, тај ток саосећајног разумевања, нека расте. Нека светлост Украјине расте. Нека потисне сву демонску таму, сво наше глупо незнање, све наше неуспехе да се видимо и да се са дубоком захвалношћу поклонимо свим оним мушкарцима, женама и децом у Украјини који су нам показали шта је заиста отпорност.

Амин.