Место за све

Распад ствари је врста испитивања, а истовремено и врста исцељења. Мислимо да је поента проћи тест или превазићи проблем, али истина је да се ствари заправо не решавају. Оне се споје и распаду. Онда се поново споје и поново распаду. Једноставно је тако. Исцељење долази од тога да се остави простора да се све ово деси: простора за тугу, за олакшање, за патњу, за радост.

Када мислимо да ће нам нешто донети задовољство, не знамо шта ће се заиста десити. Када мислимо да ће нам нешто донети патњу, не знамо. Најважније од свега је да оставимо простора за незнање. Трудимо се да урадимо оно што мислимо да ће нам помоћи. Али не знамо. Никада не знамо да ли ћемо се срушити или се усправити. Када дође до разочарања, не знамо да ли је то крај приче. Можда је то само почетак велике авантуре…

Када се ствари распадају и нађемо се на ивици не знамо чега, тест за сваког од нас је да останемо на тој ивици и да се не конкретизујемо. Духовно путовање није о рају и коначном доласку на место које је заиста сјајно. У ствари, тај начин гледања на ствари је оно што нас чини јадним. Мислити да можемо пронаћи неко трајно задовољство и избећи бол је оно што се у будизму назива самсара, безнадежни циклус који се бескрајно окреће и узрокује да много патимо. Прва племенита истина Буде истиче да је патња неизбежна за људска бића све док верујемо да ствари трају – да се не распадају, да се на њих можемо ослонити да задовоље нашу глад за сигурношћу. Са ове тачке гледишта, једино време када знамо шта се заиста дешава јесте када је тепих извучен и не можемо да нађемо место за слетање. Користимо ове ситуације или да се пробудимо или да се успавамо. Управо сада – у самом тренутку без утемељења – је семе бриге о онима којима је потребна наша брига откривања наше доброте...

Живот је добар учитељ и добар пријатељ. Ствари су увек у транзицији, само када бисмо то могли схватити. Ништа се никада не сажима на начин о коме волимо да сањамо. Ванцентрично, измеђустање је идеална ситуација, ситуација у којој се не заглављујемо и можемо отворити своја срца и умове преко граница. То је веома нежно, неагресивно, отворено стање ствари.

Остати са том дрхтавошћу – остати са сломљеним срцем, са кркљањем у стомаку, са осећајем безнађа – то је пут истинског буђења. Остати са том неизвесношћу, стицање вештине опуштања усред хаоса, учење да не паничимо – то је духовни пут. Стицање вештине да ухватимо себе у коштац, да се ублажимо и саосећајно ухватимо себе у коштац, јесте пут ратника...“